U ve­o­ma dir­lji­voj i po­tre­snoj at­mos­fe­ri, pred ve­li­kim bro­jem gra­đa­na u sve­ča­noj sa­li Gra­da Uži­ca he­ro­ji sa Ko­ša­ra pri­re­di­li su pro­mo­ci­ju knji­ge „Zov ka­ra­u­le“, auto­ra Ne­na­da Mil­ki­ća, dru­ge iz tri­lo­gi­je „Mi smo bra­ni­li Ko­ša­re“. Pr­va knji­ga no­si na­ziv „Po­sled­nja stra­ža“, i na­pi­sa­na je kao vječ­ni spo­men na de­vet­na­e­sto­go­di­šnjeg Vla­di­mi­ra Ra­do­i­či­ća, stra­da­log na Ko­ša­ra­ma sep­tem­bra 1998. go­di­ne. „Zov ka­ra­u­le“ autor je po­sve­tio he­ro­ji­ma Ko­ša­ra, pri­pad­ni­ci­ma slav­nih srp­skih je­di­ni­ca: Iz­vi­đač­ko-di­ver­zant­skoj če­ti iz Ni­ša, 53. gra­nič­nom ba­ta­ljo­nu, 125. i 549. mo­to­ri­zo­va­noj bri­ga­di i 63. pa­do­bran­skoj bri­ga­di iz Ni­ša, 72. spe­ci­jal­noj bri­ga­di, je­di­ni­ci voj­ne po­li­ci­je, i srp­skim i ru­skim do­bro­volj­ci­ma. Pri­je to­ga, he­ro­ji sa Ko­ša­ra po­sje­ti­li su grob Dar­ka Jo­ki­ća, rat­nog dru­ga sa Ko­ša­ra, a za­tim i Ma­na­stir Ruj­no u se­lu Vrut­ci kod Uži­ca gdje je slu­žen po­men za sve voj­ni­ke ko­ji su da­li ži­vot za slo­bo­du otadž­bi­ne, i ko­me su po­red po­ro­di­ce Dar­ka Jo­ki­ća pri­su­stvo­va­li i go­sti iz Ro­ga­ti­ce u Re­pu­bli­ci Srp­skoj i iz Plje­va­lja.
„Mno­go je zva­nih – ma­lo je oda­bra­nih, a Ne­nad Mil­kić sva­ka­ko je­ste je­dan od sve­ga ne­ko­li­ci­ne apo­stol­ski da slo­vom svje­do­či o ja­du i po­no­su stra­da­nja srp­skih ju­na­ka na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, jer ni­ko kao on to ne či­ni sa to­li­ko či­ste du­še, ne­vi­nog pe­ra, tu­žba­li­ce u sva­koj ri­je­či i sla­ve u sva­koj re­če­ni­ci! ‘Po­sled­nja stra­ža’ je uko­ri­če­ni Zej­tin­lik stra­da­li­ma i pre­ži­vje­li­ma pa­kla Ko­ša­ra, is­pri­ča­na kroz pri­ču o jed­noj mla­do­sti ko­ja se svje­sno žr­tvo­va­la za naj­ve­ću srp­sku sve­ti­nju – Ko­so­vo i Me­to­hi­ju“, za­bi­lje­žio je o ovoj knji­zi no­vi­nar Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca. Ka­ko je za­pi­sao Sa­ša Si­mo­no­vić, knji­žev­nik, ro­man „Zov ka­ra­u­le“ je ogle­da­lo u ko­jem sva­ko od nas tre­ba da se, s vre­me­na na vri­je­me, ogle­da. Da sva­ko pro­vje­ri je li ne­što ljud­sko osta­lo u na­ma. To je knji­ga o nat­čo­vje­čan­skoj bor­bi go­lo­bra­dih mla­di­ća, na­po­mi­nje Si­mo­no­vić i do­da­je: „Taj rat ko­ji su Sr­bi go­to­vo za­bo­ra­vi­li, de­sio se pri­je ma­nje od dva­de­set go­di­na. Naj­ve­ći broj na­ših su­gra­đa­na ne zna gdje su Ko­ša­re, ni­ti zna­ju ko­li­ko je ta­mo mla­dih bo­ra­ca iz­gi­nu­lo. Za ve­ći­nu, ovaj ge­o­graf­ski po­jam ne zna­či ni­šta. Tre­ba li da bu­de ta­ko?“
O ono­me što su do­ži­vje­li i pre­ži­vje­li na Ko­ša­ra­ma, go­vo­ri­li su Ve­se­lin Đo­kić iz Uži­ca, Mi­šo Pan­to­vić iz Ko­sje­ri­ća, Bo­žo Ke­co­vić, do­bro­vo­ljac Voj­ske SRJ i vod­nik To­mi­slav Ra­čić – Pla­men. Ko­ša­re su si­no­nim za pa­kao i za stra­da­nje. „Kao što je Go­spod stra­dao na Gol­go­ti, ta­ko je i na Ko­ša­ra­ma stra­da­la ta­da­šnja omla­di­na, mom­ci od 18, 19 i 20 go­di­na. Ne­će­te vje­ro­va­ti da se ta­mo za­i­sta de­si­lo ču­do. Je­dva ne­što vi­še od sto­ti­nu voj­ni­ka bra­ni­lo je dvi­je no­ći i dva da­na po­lo­ža­je u re­jo­nu ka­ra­u­le Ko­ša­re du­gom de­se­tak ki­lo­me­ta­ra. U pr­vom na­pa­du 9. apri­la, na Ve­li­ki pe­tak, – pri­ča Ve­se­lin Đo­kić, – 10. apri­la na Ve­li­ku su­bo­tu, i 11. apri­la na Vas­krs, od­bra­ni­li smo se od mno­go broj­ni­jeg i ja­čeg ne­pri­ja­te­lja. Ali, svi ti he­ro­ji su za­bo­ra­vlje­ni, sa­mo ih cr­kva ni­je za­bo­ra­vi­la. Ona se sje­ća i ži­vih i onih ko­ji su na Ko­ša­ra­ma osta­vi­li svo­je ko­sti“.
Ta­da su prav­cem, pre­ko Pro­kle­ti­ja, u Sr­bi­ju tre­ba­lo da uđu i oku­pa­tor­ske je­di­ni­ce dr­ža­ve Al­ba­ni­je, pot­po­mog­nu­te ko­sov­skim te­ro­ri­stič­kim od­re­di­ma. Pre­ko Ko­ša­ra je tre­ba­lo da se na­pra­vi „ši­rok pro­laz“ pje­ša­dij­skim NA­TO je­di­ni­ca­ma ko­je su ima­le za cilj da ovla­da­ju Sr­bi­jom, ali se to ni­je do­go­di­lo za­hva­lju­ju­ći nat­čo­vje­čan­skoj bor­bi ko­ju su vo­di­li bra­ni­o­ci Ko­ša­ra sa vi­še­stru­ko sprem­ni­jim i broj­ni­jim ne­pri­ja­te­ljem. Na Ko­ša­ra­ma je si­la uda­ri­la na dje­cu. „Slu­šao sam ge­ne­ra­la La­za­re­vi­ća ka­da ka­že da su ne­pri­ja­te­lji pla­ni­ra­li da za pet-šest sa­ti uđu, za­u­zmu po­lo­ža­je i ko zna do­kle odu. Is­pred njih je bi­la voj­ska sa­sta­vlje­na od mo­ma­ka ko­ji su tek za­vr­ši­li sred­nju ško­lu. I uspje­li su oni da za­u­sta­ve si­lu, da ne uđe u Sr­bi­ju i ko zna do­kle stig­ne. Ali, oni, oku­pa­to­ri, ni­su zna­li da su iza na­ših le­đa Sve­ti De­ča­ni i Sve­ti Vra­či iz­nad Pri­zre­na“.
To­mi­slav Ra­čić Pla­men pri­ča o po­gi­bi­ji dvo­ji­ce voj­ni­ka, od 117 njih ko­li­ko je bi­lo broj­no sta­nje te je­di­ni­ce, i o hva­ta­nju te­ro­ri­ste ko­ji je bje­žao s po­lo­ža­ja. „On nam je is­pri­čao da je do­šao iz Švaj­car­ske, i da su ga, kao i mno­ge dru­ge, si­lom na­tje­ra­li da se bo­ri za ta­ko­zva­nu OVK. Pre­da­li smo ga or­ga­ni­ma bez­bjed­no­sti, za raz­li­ku od to­ga ka­ko su te­ro­ri­sti jed­nog na­šeg star­je­ši­nu, ko­ga su uhva­ti­li, ži­vog odra­li. Slu­ša­li smo pre­ko mo­to­ro­le ka­ko mu de­ru ko­žu a on ja­u­če“, pri­ča Pla­men i pod­vla­či da je taj rat osta­vio te­ške po­sle­di­ce na mla­dim srp­skim bor­ci­ma. „Ko­ša­re i da­nas uzi­ma­ju da­nak. Ne­ki bor­ci su umr­li od naj­te­žih bo­le­sti, a ne­ki su obo­lje­li na psi­hič­koj ba­zi. Ali, moj naj­ve­ći uspjeh je što sam mo­je voj­ni­ke vra­tio ži­ve ku­ći sa Ko­ša­ra“, ka­že To­mi­slav Ra­čić Pla­men.
Bo­žo Ke­co­vić, do­bro­vo­ljac Voj­ske SRJ, is­pri­čao je šta se do­go­di­lo ka­da je po­gi­nuo deč­ko iz Za­je­ča­ra ko­ga su zva­li Šva­ba. „On je ži­vio u Nje­mač­koj, ni­je znao srp­ski, ali je do­šao da slu­ži voj­sku i upu­ćen je na gra­ni­cu. Mo­mak ko­ji je s njim bio naj­bo­lji drug, ka­da su mu ka­za­li da je Šva­ba po­gi­nuo, uhva­tio se za ko­su i pao na ze­mlju. Vje­ro­va­li ili ne, iz­me­đu pr­sti­ju su mu osta­li pra­me­no­vi ko­se ko­ju je po­ču­pao. To go­vo­ri ko­li­ko su bi­li ve­za­ni i ko­li­ko su di­sa­li je­dan za dru­gog. Me­ni je to bio tre­ći rat, tu je bio i moj ro­đe­ni se­strić, sve dje­ca, ali to su bi­li istin­ski he­ro­ji i pra­vi voj­ni­ci“ – ka­že Bo­žo Ke­co­vić.
Tre­ća knji­ga iz tri­lo­gi­je „Mi smo bra­ni­li Ko­ša­re“ no­si­će na­ziv „Be­smrt­ni ba­ta­ljon“, i usko­ro će bi­ti u štam­pi. Autor Ne­nad Mil­kić, ko­ji je ro­dom iz Ba­nje Ko­vi­lja­če, ka­že da je od­ra­stao u bli­zi­ni Sre­bre­ni­ce, i da je gle­dao šta ra­de hor­de Na­se­ra Ori­ća sa srp­skim ži­vljem na li­je­voj oba­li ri­je­ke Dri­ne. „Ali, ge­ne­ra­lu Mla­di­ću mo­gu bi­ti za­hva­lan što mo­ja ku­ća, u mo­joj Ba­nji, ni­je spa­lje­na. I za­to, iako ovo ve­če u Uži­cu ni­je po­sve­će­no Re­pu­bli­ci Srp­skoj, a ni­je po­sve­će­no ni Rat­ku Mla­di­ću, mi mu da­je­mo po­dr­šku. Ra­du­je me i da je ov­dje do­šao ve­li­ki broj „Ko­ša­ra­ca“ i da su pri­ča­li o toj bi­ci. Ali, znao sam da oni ne­će pri­ča­ti o se­bi, pa ću ja o nji­ma na­pi­sa­ti u svo­joj knji­zi. Mo­ra da se zna, pod­vla­či Ne­nad, da je bit­ka za Ko­ša­re jed­na od naj­ve­ćih bi­ta­ka mo­der­ne srp­ske isto­ri­je. Na Ko­ša­ra­ma je tih ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uz sa­mu gra­ni­cu sa Al­ba­ni­jom, pod­no Pro­kle­ti­ja, na Vas­krs 1999. go­di­ne, bra­ni­lo oko sto­ti­nu voj­ni­ka. Na Ve­li­ki pe­tak je kre­nu­la kop­ne­na ofan­zi­va dvi­je do dvi­je i po hi­lja­de al­ban­skih te­ro­ri­sta UČK, re­gu­lar­ne voj­ske Al­ba­ni­je, pra­će­ni NA­TO sna­ga­ma i uz pu­nu po­dr­šku NA­TO bom­bar­de­ra i ras­po­lo­ži­vih uboj­nih oruž­ja na 110 go­lo­bra­dih mla­di­ća. Tri da­na je tra­jao pa­kao Ko­ša­ra pro­tiv 20 pu­ta ja­čeg ne­pri­ja­te­lja, ali oni su od­bra­ni­li Ko­ša­re, jer su do­bro zna­li šta je iza njih: Sr­bi­ja. Oni su bi­li he­ro­ji, oni su od­bra­ni­li Sr­bi­ju. I ovaj i sle­de­ći ro­man ni­su mo­ja pro­mo­ci­ja, već su za­pis o he­ro­ji­ma jed­nog vre­me­na o ko­ji­ma bi svi tre­ba­lo da zna­ju. Na­ši pri­ja­te­lji, ku­mo­vi, bra­ća, na­ša dje­ca i dje­ca na­še dje­ce. Ro­ma­ni su po­sve­će­ni srp­skim he­ro­ji­ma i oni su va­žni“, ja­san je Ne­nad Mil­kić.
No­vi­nar Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca je do­dao da ne­ki Ko­ša­re zo­vu srp­skim Ter­mo­pi­li­ma, ali to ni­je isto. „Ta­mo je, ka­že on, bi­lo 300 Spar­ta­na­ca, oda­bra­nih ja­kih i zre­lih lju­di, a na Ko­ša­ra­ma je bi­lo sto­ti­nu mla­di­ća od 18 go­di­na, gdje je naj­sta­ri­ji imao se­ga 24 go­di­ne. „Uvi­jek spo­me­nem ri­je­či bra­ta Slo­bo­da­na ko­ji ka­že da se vri­je­me pro­mi­je­ni­lo, da smo na Ko­ša­ra­ma bra­ni­li Sr­bi­ju a da smo da­nas pri­mo­ra­ni da u Sr­bi­ji bra­ni­mo Ko­ša­re. To je naš usud. Mi­lun­ka Sa­vić je če­ka­la 100 go­di­na da je spo­me­nu, a ovi sa Ko­ša­ra sa­mo – osam­na­est. Za­to će­mo mi ho­do­ča­sti­ti Sr­bi­jom, Cr­nom Go­rom, Re­pu­bli­kom Srp­skom i svim srp­skim ze­mlja­ma da svje­do­či­mo o nji­ma. Za­to i vi, gra­đa­ni Sr­bi­je, Cr­ne Go­re i Re­pu­bli­ke Srp­ske, pre­pri­ča­vaj­te da­lje, da se ši­ri isti­na o he­ro­ji­ma sa Ko­ša­ra. Pri­čaj­te o svi­ma ko­ji su pa­li za otadž­bi­nu u ra­to­vi­ma, da se ne za­bo­ra­ve, ni oni ni ko­sti onih ko­je su osta­le i dan-da­nas se ni­su vra­ti­le iz bit­ke za otadž­bi­nu.
S. Ti­ja­nić